12:52, 18.06.2017Izvor: Radio Kontakt Plus

U senci kosovske istine: O Zoranu Đinđiću i Aleksandru Vučiću



Piše: Marko Jakšić, član Predsedništva narodnog pokreta Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“

u-senci-kosovske-istine-o-zoranu-dindicu-i-aleksandru-vucicu

NSPM

Jedno vreme, posle dolaska na vlast, za sadašnjeg predsednika Republike Srbije ubijeni predsednik Vlade Srbije, Zoran Đinđić, bio je politički uzor. Što je duže bio na vlasti, on mu je sve manje bio idol, jer smatra da ga je prevazišao, ali, ipak je obećao građanima Srbije da će on glavom i bradom podići spomenik Zoranu Đinđiću.

U periodu manjem od dve godine imao sam prilike da, pre svega kada su u pitanju Kosovo i Metohija, a naročito njegov sever, sarađujem sa ubijenim srpskim premijerom. Ti susreti su bili brojni u okviru delegacija, jer je i problema bilo puno, s obzirom na to da je to bilo vreme velikog egzodusa Srba sa Kosova i Metohije.

U odbrani severnog dela grada Kosovske Mitrovice, koji je bio prva barijera u zaštiti severnog dela Kosova i Metohije, "momci sa mosta", kao jedan vid građanske samozaštite, imali su značajnu ulogu. Malo je poznata činjenica da je u finansiranju te odbrane značajnog udela imala Vlada Zorana Đinđića. 

Iz budžetskih rezervi Vlade Srbije novac se isplaćivao građanima koji su branili severni deo grada. Kasnije je formiranjem Koordinacionog centra on preuzeo finansiranje momaka sa mosta, koji su zajedno sa policijom u civilu MUP-a Republike Srbije i Civilnom zaštitom štitili severni deo grada Kosovske Mitrovice.

Godine 2013., posle potpisivanja Briselskog sporazuma, sadašnji predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova sa severa Kosova predao je Prištini. Isto je uradio i sa Civilnom zaštitom. Na taj način je razorio odbranu grada i omogućio Prištini da uspostavi jurisdikciju na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

Posle 1999. godine, veliki broj institucija Republike Srbije prešao je iz južne pokrajine u tzv. užu Srbiju. Tako je Univerzitet iz Prištine dislociran u Kruševac, Blace, Vranje, Varvarin i ostale gradove Srbije. Univerzitet je vraćen tokom 2001. i 2002. godine, upravo u periodu kada je predsednik Vlade bio Zoran Đinđić. I ne samo što je administrativno vraćen, nego je izgrađen i veliki broj visokoškolskih ustanova i studentskih domova koji su bili neophodni za njegov rad.

Danas upravo srpski deo Kosovske Mitrovice opstaje zahvalјujući Univerzitetu zbog velikog broja studenata i profesora koji u njemu rade. Briselskim sporazumom se sadašnji predsednik Republike Srbije obavezao da do kraja sledeće godine i zdravstvo i prosvetu ustupi Prištini.

Univerzitet nije jedina institucija koja se vratila na prostore južne srpske pokrajine. Tada je vraćen Insitut za proučavanje istorije Srba i ostalih nealbanaca, Fondovi penzijsko-zdravstvenog osiguranja i drugi. Umesto nekadašnje RTV Prištine koja je izmeštena u Prokuplјe, uz svesrdnu pomoć i podršku ondašnje Vlade Republike Srbije formirana je Televizija Most čiji je prvi glavni i odgovorni urednik bio pokojni Milisav Milić.

Na povratak izmeštenih srpskih institucija nije rado gledano ni od strane UNMIK-ove administracije, ni od strane KFOR-a, a još manje od strane Albanaca. Najveći deo tih vraćenih institucija danas Aleksandar Vučić se sprema da ugasi, predajući ih Prištini.

Razvoj Telekoma Srbije i postavlјanje baznih stanica za njegovo funkcionisanje počeo je upravo u tom periodu. Telekom se na Kosovu i Metohiji nametnuo kao solidan mobilni operator koji nažalost zaslugom Vlade Aleksandra Vučića danas radi u pravno-ekonomskom sistemu samoproglašene Republike Kosovo. Funkcioniše kroz ćerku firmu Telekoma Srbije, koja Srbima nameće obavezu da moraju da poseduju dokumenta samoproglašene Republike Kosovo da bi mogli da koriste njene usluge, što je suprotno Ustavu Republike Srbije.

Poseban pozivni broj koji je Beograd ustupio Prištini je karakteristika samo suverenih država, čime vlast Aleksandra Vučića učestvuje u zaokruživanju državnosti separatističke tvorevine u Prištini.

U periodu od te dve godine vladavine Zorana Đinđića na Kosovu i Metohiji se dosta gradilo. U kosovskom pomoravlјu 2001. godine dogodio se zemljotres i saniranje štete je izvršeno uz finansijsku podršku isklјučivo Vlade Republike Srbije. Veći je budžet bio 2002. godine za potrebe Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, nego za ceo period od pet godina vladavine Aleksandra Vučića.

Kuriozitet je da je sadašnji predsednik Republike Srbije, a ondašnji premijer, u dogovoru sa Hašimom Tačijem, otvarao objekte u srpskim sredinama koje je izgradila vlast u Prištini, predstavlјajući građanima Srbije da je to učinak njegove Vlade.

Tako je, primera radi, porodilište u selu Pasjanu kod Gnjilana i Dom zdravlјa u Zubinom Potoku otvorio tokom predizborne kampanje. Aleksandar Vučić jedino što je izgradio je nezgrapni i pomalo ružni spomenik Caru Lazaru u severnom delu Kosovske Mitrovice. Malo čudno, jer spomenik gradi onaj koji je glavni protivnik tzv. nebeske Srbije na političkoj sceni Srbije, a temelј te nebeske Srbije je upravo veliki knez Lazar Hrebelјanović.

Za razliku od Aleksandra Vučića, Zoran Đinđić nije imao nikakvog kompleksa u odnosu na zapadne političke lidere. Bio im je zaista ravan, nisu mu klecala slabačka kolena, kao što priznaje Aleksandar Vučić da se to njemu desilo tokom susreta sa Angelom Merkel. Ubijeni predsednik Vlade Srbije zbog svog ugleda na međunarodnoj sceni nije imao potrebe da prema ikom bude snishodlјiv i servilan.

Godine 2002. bili su parlamentarni izbori za Skupštinu Kosova i Metohije. Izbore je organizovao UNMIK. Na izbore su Srbe pozvali i ondašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić, kao i pokojni patrijarh Pavle.

Veliki broj nas je bojkotovao te izbore, jer smo smatrali da nisu u skladu sa važećim Ustavom Republike Srbije i da se nisu stekli uslovi za održavanje demokratskih izbora. Srbi su u okviru koalicije Povratak ušli u skupštinu Kosova i Metohije, a ubijeni predsednik Vlade Srbije imao je iste aršine za sve Srbe, i za one koji su izašli na izbore i za one koji nisu. Delovao je saborno, gradeći jedinstvo među Srbima. To smo imali prilike da uočimo tokom brojnih susreta Srba različitih političkih opcija sa Kosova i Metohije sa Zoranom Đinđićem.

Sadašnji predsednik Republike Srbije Srbe sa Kosova i Metohije deli na podobne i nepodobne, poslušne i neposlušne, patriote i izdajnike.

Kada Srbi 2013. na severu Kosova nisu hteli da izađu na lokalne separatističke izbore, zatražio je od NATO pakta dozvolu da 45 minuta uđe na Kosovo i Metohiju i disciplinuje neposlušne Srbe.

Neposlušne Srbe sankcioniše tako što im, preko svojih seiza pali vozila, puca na kuće i domove, baca bombe, pali prostorije, kao što je to skoro uradio Narodnom pokretu Srba sa Kosova i Metohije "Otadžbina". Toga u vreme Zorana Đinđića nije bilo.

Sećam se dobro da je prilikom prijema Srba sa severa Kosova i Metohije na zajedničku konferenciju za štampu, krajem 2001. godine, Zoran Đinđić odao priznanje Srbima da su svojim političkim delovanjem odškrinuli vrata Srbiji prema Kosovu i Metohiji. Briselskim sporazumom je Aleksandar Vučić ta vrata zatvorio.

U pregovorima sa Zapadom, koliko smo mi saznavali, zahtevao je da status Kosova mora da se brzo rešava. Insistirao je na podeli Kosova i tražio je da Srbija ne može da dobije manje od 60 odsto teritorije. Problem mu je bio kako da sve srpske svetinje ubaci u tih 60% teritorije. Kako smo čuli, Zapad mu je nudio samo 40 posto.

Nјegovi poslednji intervjui koje je davao srpskim medijima bili su puni kritika na račun Zapada zbog otimanja Kosova i Metohije. Govorio je da se sudbina Kosova i Metohije ne može rešavati po kojekakvim njujorškim zabitima, već u Beogradu. Nije se ustezao da u intervjuima jasno i glasno kaže da se etničko čišćenje Srba sa Kosova i Metohije planski sprovodi da bi se lakše stvorila još jedna albanska država na Balkanu. To ga je, nažalost, i koštalo života.

Lično nikad nisam verovao da je njega ubio zemunski klan, jer sam više prihvatao mišlјenje ondašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića da "iza ubistva Zorana Đinđića stoje zapadne obaveštajne službe". Zbog svog ugleda i imidža prvog demokratskog predsednika Vlade Srbije bio je velika prepreka stvaranju nezavisnog Kosova.

Pre više godina je u Glasu javnosti, ondašnjem dnevnom listu, izlazio felјton o ubistvu Zorana Đinđića. U felјtonu se takođe kaže da "iza ubistva stoje obaveštajne službe Zapada". Demantiji povodom pisanja Glasa javnosti nisu se pojavili ni sa koje strane.
Srbi sa Kosova i Metohije, tačnije Srpsko nacionalno veće, štampali su knjigu pod naslovom "Đinđić o Kosovu i Metohiji" u kojoj su objavlјeni intervjui ubijenog premijera izrečeni o Kosovu i Metohiji.

Knjiga je predstavlјena u Medija centru u maju mesecu 2003. godine uz prisustvo Srba sa severa Kosova i Metohije, kao i čelnika Demokratske stranke. Knjigu je štampalo udruženje građana "Cer", a glavni i odgovorni urednik je bio Slobodan Erić, sadašnji vlasnik lista Geopolitike.

Možda bi danas, sa ove distance i iz ovog ugla, bilo zanimlјivo da se objavi dopunjeno izdanje knjige, jer postoje još neki intervjui koji u knjizi nisu ubačeni. Ali, to je već pitanje za Slobodana Erića.


Marko Jakšić  bio je jedan od najznačajnijih lidera Srba sa Severa Kosova I Metohije,  potpredsednik Demokratske stranke Srbije(DSS) i narodni poslanik u Parlamentu Srbije u više saziva. 
Ostavku na stranačku funkciju u DSS-u podneo je  oktobra prošle godine i zajedno sa ostalim članovima stranke formirao je Narodni pokret Srba sa Kosova I Metohije  "Otadžbina", čiji je jedan od članova Predsedništva.


 


Tagovi: KosovoMarko JakšićZoran Đinđić


Povezane vesti