09:57, 10.10.2019Izvor: Politika/Živojin Rakočević

Aljbin Kurti - pobeda bez moći



Pobeda Aljbina Kurtija na kosovskim parlamentarnim izborima označena je, bezmalo, kao mala revolucija na zagušljivoj političkoj sceni kosovskih Albanaca. Ovaj večiti pobunjenik i predvodnik mladih i gnevnih ljudi, zajedno sa svojim pokretom Samoopredeljenje, jednoglasno je dočekan kao novina na ovom prostoru.

aljbin-kurti-pobeda-bez-moci

Foto: TV Klan

Odmah iza Samoopredeljenja, sa nekoliko hiljada glasova razlike, nalazi se Demokratski savez Kosova, partija koja baštini nasleđe Ibrahima Rugove i različitih frakcija, od titoizma do maoizma.

Očekuje se da savez ove dve partije može doneti neku vrstu raskida sa prošlošću i Albancima vratiti "oteto Kosovo". Ovaj savez bi, prema mišljenju mnogih, trebalo da raskrsti sa korupcijom, ukloni komandante OVK iz struktura moći i kriminala, kao i da Kosovo okrene prema Evropskoj uniji.

Samoopredeljenje je, u skladu sa svetskim trendom nacionalnih populista, u kosovskoj sirotinjskoj sredini zastupalo ekstremno nacionalističke ciljeve i socijalni populizam. Nisu nikada ostvarili duboki i iskren odnos sa američkom ambasadom u Prištini, a pokušaj da se ovaj pokret pacifikuje uključivanjem liberalnog i prosvećenog političara Ilira Dede nije dao nikakve rezultate, sem što je i ono malo intelektualaca razočarao u doslednost proevropskih ideala.

Kurtijevi performansi sa suzavcem, koji je redovno bacan u kosovskoj Skupštini, elementi anarhizma i zalaganje za veliku Albaniju udaljili su ga od stranih centara moći, kojima nije jasno kako bi praktično i delotvorno mogli uticati na njega i njegov pokret.

Slične muke sa strancima ima i drugoplasirani Demokratski savez Kosova. Njima se decenijama ne veruje, nisu pouzdani u realizaciji odluka koje su donosile strane ambasade. Kada je jedan od vođa ove stranke uticajnom ambasadoru rekao da će njegove zahteve izneti pred glavni odbor stranke, čovek koji odlučuje zaključio je da je reč o "odsustvu liderstva, starim komunističkim metodama i da su oni stvar prošlosti".

Dakle, nijedna od dve prvoplasirane stranke kosovskih Albanaca ne uživa nepodeljeno poverenje stranaca i nije izvesno da bi oni želeli da se oslone na dva nesigurna politička igrača.

S druge strane, apsolutna moć prve i udarne četvorke - Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, Kadrija Veselija, Fatmira Limaja - toliko je duboka i realna da bi eventualno formiranje vlasti Samoopredeljenja i DSK naišlo na dugotrajne i često nepremostive prepreke u mreži kriminala i njemu odanih institucija. I u tom slučaju nova "revolucionarna vlast" ostala bi prazna ljuštura i pretvorila bi se u manji činovnički aparat, onemogućen da donosi bilo kakve odluke.

Bez obzira na to koliko je Vjosa Osmani iz DSK u predizbornoj kampanji odricala mogućnost saradnje sa Demokratskom partijom Kosova Kadrija Veselija i Hašima Tačija, postoji velika mogućnost da se ove dve opcije udruže i formiraju vlast. Moć i ucenjivački potencijal Hašima Tačija su ogromni, i to u dva pravca: prema strancima i na unutrašnjem planu.

Iako su veze sa strancima povremeno slabile, iako o njemu Holivud nije snimio film, kao što mu je obećano u Rambujeu, on je uvek uspevao da se nametne kao neko ko munjevito ispunjava želje stranaca i ostaje faktor mira i stabilnosti. U zamenu za svoju gotovo neograničenu vlast, Tači je kontrolisao albanski nacionalizam i islamske ekstremiste.

Ta dva razorna potencijala su nešto što mnogo brine strance i što oni "u izgradnji demokratskog društva na Kosovu" nisu uspeli da svedu na beznačajne pokrete. Šta će se dogoditi ako se iznenada pojave i zaprete islamski ekstremisti, kojih ovde ima u velikom broju? Ko može da ih kontroliše?

I u ovom slučaju, većina puteva ide prema Tačiju. U odnosu prema unutrašnjim političkim konkurentima, Tači i njegova okolina uvek su imali jednu od ponuda koje nisu mogli da odbiju. Upletenost pojedinih članova Demokratskog saveza Kosova u različite afere i njihova delimična uključenost u vlast, deo su prednosti koje Tači ima u pregovaračkom i ucenjivačkom potencijalu.

I zbog toga ne bi trebalo isključiti savez Kadrija Veselija i partije Rugovinih naslednika.

Što se Srba tiče, za njih su svi izbori od sukoba 1999. do danas glasanje i donošenje odluka u tamnom vilajetu. Šta god da urade kajaće se i kakve god ustupke da su napravili, oni nisu mogli da "nahrane" albanske nacionalne apetite.

Onaj ko je imao broj telefona Ramuša Haradinaja, mogao je istog trenutka da reši problem šikaniranja ili neke druge prepreke koje su mu postavljale institucije. Plemenski model zaštite, podrazumeva se, bio je nedovoljan i bizaran, ali se komandantu sa toliko krvi na rukama nije moglo ništa posebno zameriti unutar albanskog nacionalnog osećaja.

Partije proistekle iz nekadašnje OVK nemaju kompleks kukavica u odnosu prema Srbima, što ne znači da je došlo do izgradnje institucija koje vide građanina i njegova prava.

Partije koje "nisu krvavile ruke", sa čestom hipotekom srpskih saradnika, a tu je na prvom mestu Demokratski savez Kosova, partija Ibrahima Rugove, imaju potrebu stalnog i upornog nacionalnog dokazivanja. One se oslanjaju na čitav niz sitnih administrativnih i društvenih prepreka razrađenih u periodu albanske dominacije u pokrajini od 1974. do pojave Slobodana Miloševića.

Kurtijevo Samoopredeljenje većinski, gotovo da nema iskustva sa Srbima. Njihov idealan kontekst uslovljen je odsustvom bilo kakvog prisustva srpskog interesa i Srbije, a što se Srba i Samoopredeljenja tiče, taj odnos se svodi na dosetku koja glasi: Jedini on nije imao priliku da nas ubija i da nam ograničava slobodu.

Nijedna od ovih opcija nema potencijal da se saglasi sa bilo kojim oblikom autonomije za Srbe. Period pred nama, ne može doneti nikakve velike promene nabolje ni za Srbe ni za Albance, a moć, dvadeset godina koncentrisana u rukama nekoliko ljudi, ne može se kontrolisati nacionalističkim i socijalnim parolama.


Tagovi: KosovoIzboriAljbin Kurti

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije