08:05, 26.02.2020Izvor: Radio Kontakt Plus

“Kosovski zavet rodoljublju, slobodarstvu i nepokoru, u svakoj epohi i svakom vremenu”



Zlatne viljuške velikog župana Stefana Nemanje, anžujsko poreklo kraljice Jelene, supruge kralja Stefana Uroša I Velikog, ko je zaista ubio Murata Prvog, da li je došlo do izdajstva Brankovića u Kosovskoj bici, na Titovom grobu nema petokrake jer je bio mason...samo su neki od mitova o kojima je bilo reči na predstavljanju knjige istoričara Dejana Ristića “Mitovi srpske istorije”, na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.

kosovski-zavet-rodoljublju-slobodarstvu-i-nepokoru-u-svakoj-epohi-i-svakom-vremenu

Radio Kontakt Plus

Istorijska nauka ima odgovore na ova i brojna druga pitanja, pa su tako studenti i drugi gosti birali sebi omiljene mitove, a potom su ih zajedno propuštali kroz prizmu istorijske nauke i svi su imali priliku da vide kako izgleda istraživanje u oblasti društveno-humanističkih nauka i kako izgleda istraživanje koje ima za cilj da utvrdi stepen istoričnosti konkretnog mita, u kojoj meri je on istoričan, kad staju činjenice i kad počinje, kako kaže Dejan Ristić, ta beskrajna, prelepa imaginacija.

Kosovski zavet nije mit, već jedna pojava dugog trajanja, sada već nešto više od 630 godina i to je, ne istorijski, već sudbinski zavet, smatra Ristić.

Kosovski zavet u našem vremenu, Ristić, kao pripadnik srpskog naroda, doživljava kao zavet rodoljublju, slobodarstvu i nepokoru, u svakoj epohi i svakom vremenu.

“Ne kao istorijsku kategoriju, ne kao lekciju iz udžbenika, već kao jednu svevremenu vrednost, koja prati svaku generaciju Srba, onih Srba koji su odani svojoj domovini, koji su spremni da je brane na svaki mogući način, ne samo oružjem i u ratu, već i stvaranjem i čini mi se da je to vrhunski izraz rodoljublja, slobodarstva i nepokora,” - kaže Ristić. 

Da li se i koliko danas pridržavamo Kosovskog zaveta zavisi od nas i to je pitanje ličnog izbora, svesti i odgovornosti - prema sebi kao pojedincu, kao članu jedne lokalne zajednice, nacije i države, ističe Ristić.

“Dakle u kojoj meri sam ja kao pojedinac svestan svog identiteta i svih njegovih karakteristika - nacionalnog, verskog, istorijskog, kulturološkog, jezičkog, mitskog na kraju krajeva. I zato mislim da je utemeljenje u mnogim stvarima upravo u znanju, zato što je znanje najmoćnije oružje, mnogo moćnije od svakog drugog vatrenog ili hladnog oružja. Zato što je svako znanje zasnovano na istini, na onim večnim istinama. I tu mislim da postoji jedan prostor kojim mi još uvek nismo ovladali i da povremeno kroz našu istoriju lutamo. To smo činili nekad u 20, 19. i u nekim drugim stolećima,” - napominje Ristić.

Sa druge strane, dodaje, imali smo te fantastične, veličanstvene epohe sopstvene nacionalne istorije, kada smo zaista činili pravi izbor, ali opet, kao istoričar, on to vidi kao one momente kada smo, kako kaže, zaista bili utemeljeni u onome što jesmo.

“I tad smo birali pravo i pravdu, slobodu, rodoljublje i nepokor. U onim istorijskim momentima kada smo lutali u sopstvenom identitetu, mi smo jednostavno skretali sa one staze koja nam je data još od strane naših slavnih predaka u srednjem veku,” - rekao je Ristić. 

Na pravom putu smo bili kada smo imali silu argumenata, a kada smo tu silu gubili, skretali smo s tog puta, ističe Ristić. 

“Mi živimo već vekovima već na jednoj geostrateškoj raskrsnici, vetrometini, i budući da smo mali po broju narod, po drugim karakteristikama jedan stari, drevni evropski narod, ali mali po broju, onda moramo vrlo često da budemo mnogo mudriji i odgovorniji od velikih, zato što ti veliki imaju argument sile u svojim rukama. A mi mali možemo da imamo samo silu argumenata. To je, čini mi se, ono što je suština. Onda kada smo u svojim rukama, glavama, u svom umu, etosu, u svojoj etici imali silu argumenata, a ne argumente sile, tada smo bivali na pravom putu i takvih momenata u našoj istoriji je bilo više. U onim ređim trenucima, kada smo gubili tu silu argumenata, mi smo skretali sa tog puta u različitim aspektima i na različite načine,” - naglasio je Ristić. 

Kada se govori o najznačajnijim mitovima nacionalne istorije, Dejan Ristić kaže da je to stvar ličnog izbora i afiniteta, ali oni koji su izuzetno prisutni i privlače veliku pažnju naše javnosti su čuvene zlatne viljuške velikog župana Stefana Nemanje, potom anžujsko poreklo kraljice Jelene, supruge kralja Stefana Uroša I Velikog, potom čitav korpus mitova u vezi sa Kosovskom bitkom, poput toga ko je zaista ubio Murata Prvog, da li je došlo do izdajstva Brankovića u prvoj kosovskoj bici, da li su se oglasila zvona Bogorodične crkve u Parizu u čast pobede srpske vojske u Kosovskoj bici... Tu su, dodaje Ristić, mitovi koji idu u našu docniju prošlost, recimo pitanje zasluga Mehmed paše Sokolovića za obnovu Pećke Patrijaršije 1557.godine.

Spominje i neke novovekovne mitove, poput onog čuvenog kako je Vinston Čerčil dobio batine od strane Voje Tankosića 1910. godine u Beogradu, u kafani “Grčka kraljica” i nakon toga je zamrzeo Srbe i ‘osvetio’ nam se tokom Drugog svetskog rata, stajući na stranu komunističkog pokreta otpora i Tita, a ne rojalističkog i generala Mihajlovića. 

Zatim, mit o tome da su pripadnici novih komunističkih vlasti brutalno pretukli vojvodu Bojovića krajem 1944. i početkom 1945. godine i da je on usled posledica tog batinanja preminuo. 

Kada je reč o savremenim mitovima, Ristić ističe da je Josip Broz Tito, čija je 40.godišnjica smrti ove godine, predmet ozbiljne mitomanije kod nas.

“Jedan od tih mitova jeste da je on bio mason, a ‘dokaz’ da je bio mason jeste taj što na njegovom grobu nema njemu toliko omiljene petokrake, pod kojom je napravio tu fantastičnu državničku karijeru,” - rekao je Ristić.

Predsednik Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta Luka Jovanović podsetio je na istoričara Ljubu Kovačevića, izuzetno značajnog za srpsku istoriografiju, koji je prvi počeo da se bavi Vukom Brankovićem pre skoro jednog veka i koji je najviše propatio od srpskog mita.

Jovanović je objasnio da je Ljuba Kovačević počeo da se bavi Vukom Brankovićem u trenutku kad je kosovski mit na vrhuncu, kad ceo narod pred Balkanske ratove jedva čeka da krene u oslobađanje Kosova i Metohije odnosno Stare Srbije i da tako ponese epitet drugih Lazarevih vitezova, novih Obilića itd.

“Ljuba Kovačević je napisao jedan rad o Vuku Brankoviću gde je na osnovu istorijskih činjenica dokazao da mi ne znamo da je Vuk izdao, niti nam ko potvrđuje da je Vuk izdao. Ustvari, borio se do samog kraja i stradao je u turskom zatvoru. Posle toga, Ljubi Kovačeviću, koji je bio izuzetno cenjena ličnost, a između ostalog bio je i tast našeg pesnika i konzula na KiM Milana Rakića, njegovi prijatelji nisu hteli na slavu da dođu, nisu hteli da mu kažu 'dobar dan' na ulici, smatrali su ga stranim plaćenikom, izdajnikom, a on je bio samo čovek koji se borio za istorijsku istinu. Ali je tu svoju borbu, koja je bila ispravna, nažalost skupo platio. Ljubi Kovačeviću je sin jedinac stradao prilikom oslobođenja Kosova, a on ga je na večni počinak ispratio sa rečima: ‘Putuj sine i pozdravi mi Lazara i Miloša’. Takav čovek je bio jedna prva linija odbrane, odnosno jedan od prvih istoričara koji je ušao u borbu sa mitovima, sa pseudoistorijom, sa kojima i mi danas imamo problem,” - rekao je Jovanović.


Tagovi: MitrovicaKosovoKultura

Povezane vesti




Najčitanije


08:19, 24.05.2020


Najnovije