10:59, 03.10.2020Izvor: RTV Kim

Kuće budućnosti iz naše prošlosti - ćerpičare



Dok se poslednjih godina u svetu sve više teži ka izgradnji ekoloških kuća, zidanih od prirodnog materijala, na centralnom Kosovu takve kuće propadaju od zuba vremena. Sadašnji majstori o gradnji ćerpičara i ne razmišljaju.

kuce-buducnosti-iz-nase-proslosti-cerpicare

Foto: RTV Kim

Stara ćerpičara u Gračanici, sa brojem 62, još odoleva vremenu. Porodica Nikolić sagradila ju je još 1924. godine, a generacije njenih potomaka su tu živele. Sada služi samo kao ostava.

„Ova kuća je pravljena od blata (glina) i pleve (drobljeno seno), kako bi se lakše lepilo. Dosta je ulagano u nju, kako se ne bi srušila. Za ovu kuću je kakteristično to što je zimi topla, a leti hladna, jer su zidovi debljine od pola metra. Zimi ložimo šporet `Smederevac`, u prizemlju, i zbog zemljanih plafona toplota se širi i na drugi spart. U ovoj kući su živele četiri generacije. Kada sam kao snaha došla u ovu kuću, bilo nas je dvadeset“, priseća se domaćica Halina Nikolić.

“Poslednjih godina u njoj je živelo osam članova, ali sada smo ostali samo majka i ja“, kaže Halinin sin Aleksandar.

Ćerpičare su autentične po svom izgledu i materijalu od kojeg su napravljene. Osim blata i slame, za njih je katakterističan i krov, napravljen od posebne vrste crepa – ćerpiča. Tako su i dobile ime. Podovi su uglavnom zemljani, a vrata i okviri prozora od drveta.

„Kako bi opstala sve ove godine, morao sam po malo i da je obnavljam, kupatila nije bilo, pa sam morao da dozidam. Ali kako godine prolaze, ona propada, jer ju je teško obnoviti, potreban je poseban ćerpič. Zato sam morao da i sagradim novu kuću“, kazao je Aleksandar Nikolić.

Osim kuće Nikolića, u okolini Gračanice ima još nekoliko sličnih starina. Nekada pune života i graje, danas su uglavnom puste.

Žarko Nikolić (63) je najlepše trenutke svog detinjstva proveo je u takvoj kući. Njegova porodica je nekada bila mnogočlana, a kuća dovoljna za sve.

„Ova kuća za mene ima veliki značaj u mom razvoju i odgoju. U zajednici u kojoj sam odrastao znala se organizacija rada, koja je bila veoma uspšena. Svaki dan svi smo znali svoje obaveze - po uzrastu poslovi su dodeljivani. Što se tiče življena, mnogo sam lepše živeo u ovoj kući, nego što sada imam dvospratnu kuću. Imali smo harmoniju, kuća je od prirodnih materijala, nije bilo nikakvih zračenja, napetosti, dok sada nije to tako, ne bih da se vraćam u ono doba, ali bilo je interesantno živeti u takvoj zajednici, dok u novoj kući svako ima svoju sobu, kompjuter, televizor, ne oseća se više ta povezanost“, kazao je Žarko Nikolić.

Preostale ćerpičare na centralnom Kosovu su uglavnom prizemne ili sa još jednim spratom, prizemljuše ili čaradaci. Naši preci su ih gradili od materijala koji im je bio dostupan, prepoznajući u to vreme da je blato odličan izolator.

„Nažalost one su u nestajanju, ali ima i onih koje su odolele vremenu i koje su zadržale ljudsku pažnju, one su karakterističan primer jednog srpskog graditeljstva, gde možete da vidite udobnost jednog stanovanja. Postojale su sobe u kojima se živelo, obedovalo, u tim kućama nije bilo hodnika. Već direktno sa terase koja je bila natkrivena, ili trena, ulazilo se u svaku prostoriju posebno. Ono što je karakteristično je to što su kuće unutar svojih zidova imale ostave gde se čuvala hrana, kao i mesto gde se odlagala posteljina“, kaže arhitekta Milena Zdravković.

Za razliku od prizemljuša, čaradaci su očuvaniji, a za njih se vezuje posebna priča.

„Prvobitno na prvom spratu je živela stoka, a na drugom ljudi. Oni su na taj način čuvali stoku od krađe. Čovek je nekada vrlo malo vremena provodio u kući, osim tokom zimskog perioda. Najveći deo vremena provodio je na tremu, odakle se pružao pogled ka dvorištu, okolini, vinogradima i voćnjacima. U unutrašnjosti kuće postojalo je ognjište, gde se obedovalo i spavalo“, priča Milena.

Ognjište u kući Nikolića zamenio je šporet „Smederevac“, ali Žarko nije zaboravio nekadašnji izgled domaćinstva i primamljivih mirisa.

„U centru kuće postajalo je ognjište, u njemu se pekla stara spska pogača, ispod crepulje. U centru ognjišta bile su okačene verige, lanci na kojima su se kačili bakarni lonci u kojima se grejala voda i kuvao najukusniji ručak.“

Iako ekološki zdravija i jeftinija, ovakva gradnja nije zadržana.

„Brzo smo se prilagodili novim metodama zidanja uz pomoć novih materijala, koji nisu zdravi, jer današnji građevinski materijali poseduju aditive, dodatne supstance koje ubrzavaju period sušenja, stezanja, a to nije zdravo za život“, kazala je Zdravkovićeva.

Na teritoriji opštine Gračanica ima više crepulja ili čardaka. Međutim, insitucije nisu preuzele brigu o njihovom očuvanju, pa postoji bojazan da će tradicionalne srpske kuće biti urušene i zaboravljene. Za sada one služe samo kao autentična slika u katalozima za promociju lokalnog turizma.


Tagovi: GračanicaInfrastruktura

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije