14:11, 17.01.2021Izvor: Radio Kontakt Plus

„Kukavičje gnezdo“ sa psihološkinjom Simonom Đurović o kovidu, porodičnim odnosima, razvoju deteta...



„Pandemija je počela da nas kontroliše u mnogim segmentima. Ograničena nam je sloboda kretanja, promenjen je način komuniciranja. Ne možemo da održavamo socijalne kontakte onako kako smo navikli. Zabranjeni su nam dodiri i poljupci. Sve to stvara utisak da neko želi da vas kontroliše. Ljudi u takvoj situaciji, normalno, pružaju otpor, ne žele da budu kontrolisani. Onda se, kao revolt, javlja ta sumnjičavost, odnosno, da li u pozadini stoji nečija želja da svetom vlada, da ga kontroliše na način koji njemu odgovara i da ga oblikuje na način na koji on želi.“

kukavicje-gnezdo-sa-psiholoskinjom-simonom-durovic-o-kovidu-porodicnim-odnosima-razvoju-deteta

Foto: "Link"/Capture

To je, u najnovijoj epizodi potkasta „Kukavičje gnezdo“ nevladine organizacije „Link“, izjavila psihološkinja Simona Đurović, odgovarajući na pitanje zašto ljudi ne veruju u kovid. 

U tom kontekstu, Đurović ističe javljanje straha kod ljudi da se upuste u nešto novo.

„Iz mog dugogodišnjeg rada sa klijentima, znam da će ljudi pre da izaberu poznatu stvar, ma koliko ona bila loša, nego da se upuste u nešto što je nepoznato, a otvara možda mogućnost da bude puno kvalitetnije i puno bolje. Usled tog straha, oni se vraćaju u sigurnu, koliko god lošu sredinu, ali onu koja je njima poznata“, kaže supervizorka u Centru za socijalni rad Zubin Potok. 

Govoreći o tome da li je pandemija pogoršala ili poboljšala odnose u porodici, psihološkinja Simona Đurović kaže da je novonastala situacija dala mogućnost porodici da se organizuje na nov način. Sa jedne strane u pozitivnom, a sa druge, u negativnom smislu.

„Prinuđeni smo da boravimo više zajedno, da provodimo više vremena sa svojim članovima porodice. Dala je šansu da se neki odnosi repariraju, da se poprave, da postanu bolji, da se uputimo jedni na druge, da više slušamo jedni druge. Isto tako, pandemija je dala priliku da loše stvari eskaliraju, da postanu još gore. To je naročito slučaj sa nasiljem u porodici, gde se desila strašna situacija: žrtve nasilja su ostale zatvorene i bile prinuđene da žive u istom okruženju – zlostavljač i žrtva. To je bilo strašno iz dva aspekta: prvi je što je zlostavljaču data mogućnost da razvije nove načine kontrole, nasilja, svega, a žrtvi da produbljuje svoj osećaj bespomoćnosti, da vidi da je sada u situaciji koja je, maltene, bezizlazna“, ukazuje.

Za bolje funkcionisanje porodice i za kvalitetnije slaganje ukućana, psihološkinja Đurović kaže da treba da imamo razumevanja da niko od nas nema ista interesovanja, jer kako objašnjava, ono što vas zanima, ne mora nužno da zanima i mene. 

„Ako ja vama dam slobodu da se vi malo bavite sobom i svojim interesovanjima, vi meni uzvratite na isti način, tu neće doći do prevelikih trzavica. Trzavice uvek dolaze u onoj situaciji kada neko, u partnerskom odnosu, pokušava da dobije primat, da se sve radi onako kako on želi, da sve bude po njegovom. Naravno, druga strana se na to buni.“

U situaciji kada smo svi u kući, poželjno je da imamo zajedničke trenutke, kao i rutinu, savetuje. 

„Rituali su odlični: da se u određeno vreme ruča, doručkuje, večera. Da legnemo u određeno vreme. Nema razloga da zbog krize sa koronom izazivamo krizu sa spavanjem. Imamo periode kada smo skupa, razgovaramo, pijemo kafu. I da imamo trenutke da se svako bavi onime što želi. To je okej.“

Kada su u pitanju navike dece, psihološkinja Đurović kaže da je dobro da ih od malih nogu uvedemo u obrasce ponašanja, da imaju zaduženja kod kuće, kao što je iznošenje smeća ili stavljanje posuđa u mašinu. Prema njenim rečima, pogrešno je štedeti decu u pogledu kućnih poslova. 

„Kada budu odrasli ljudi, tada će sa lakoćom prihvatati ono što treba da se radi. Neće biti otpora. Svako daje svoj doprinos i mora da funkcioniše.“

Budući da je u situaciji da često radi sa decom koja su zanemarena u svojoj porodici ili zlostavljana, ova psihološkinja kaže i da je psihoedukacija vrlo važna. Tačnije, intervencija je veoma značajna u početnim fazama razvoja deteta. 

„Može da se radi i psihoterapija. To je nešto mnogo ozbiljnije. Zahteva dugotrajniji rad. I to, uglavnom, radim sa partnerima koji su se razveli i koji su dobili zajedničko starateljstvo ili je jedan od roditelja određen za staratelja, a drugom je određen način kontaktiranja sa detetom. Iako je razvod fizički, faktički završen, on se, zapravo, nije završio, jer se borbe preko deteta nastavljaju. Onda radim sa njima psihoterapiju, pokušavam da prekinem taj trougao, da im osvestim to da oni, u stvari, pokušavaju da naplate jedni drugima preko deteta za nešto, da se osvete. I da to nije korektno“, ističe Đurović, koja se u privatnoj praksi bavi konstruktivnim rešavanjem sukoba, asertivnom komunikacijom, kao i pitanjem izbegavanja nasilja kada se desi neko nepoželjno ponašanje. 

Bez obzira na to da li su roditelji u braku ili ne, njihov zajednički interes je srećno dete, dodaje.

„To često njima kažem: ’Razveli ste se kao partneri. Kao roditelji, nemate dozvolu da se razvedete. Ostaćete roditelji tog deteta dokle god ste živi, pa čak i posle smrti. Ono će da kaže: To mi je bio otac, to mi je bila majka.’“

Njeno dugogodišnje iskustvo u oblasti socijalne zaštite, pokazuje da žene mnogo lakše dolaze na psihoterapiju, nego muškarci. 

„Muškarci imaju neki otpor. U mojoj sredini ima toga (toksičnog maskuliniteta) zato što radim u ruralnoj sredini. Tu je još uvek patrijarhat na snazi. Sramota je da razgovaraš sa psihologom, pogotovu sa psihologom ženom. Ima toga da oni ne veruju u to, da ne daju šansu, imaju predrasude, stereotipe. Šta će meni, ja sam sam sebi psiholog, mogu bolje.“

Iako napominje da svaki čovek ima neke mehanizme samopomoći, kada je u pitanju usavršavanje i slično, ipak naglašava da teži problemi, poput kockanja i zloupotrebe alkohola, moraju da se reše u razgovoru sa psihologom. 

Ljudi su i emocionalna i racionalna bića, te svoje odluke zasnivamo kako na osećanjima, tako i na zdravom razumu, smatra ona.

„Inteligencija je kompleksna stvar. Ako svoje shvatanje o tome zasnivate samo na proceni koeficijenta inteligencije (IQ), videćete da to ne pije vodu. Čak i da postignete neki veliki rezultat na tom testu, a i dalje ste neuspešni u životu, u braku, ne možete da pronađete partnera, onda otvaramo polje emocionalne inteligencije. Šta je ono što nas čini uspešnim? To, sigurno, nije samo ono s čime smo se rodili, onaj genetski, kognitivni potencijal. Ta svest o sebi, o svojim osećanjima, samokontrola, način da upravljamo njima... onda empatija, način da razumemo drugoga, način da održavamo odnose sa drugima – to nas čini ovakvim čovekom kakvi jesmo. Jedno bez drugog ne može“, zaključuje psihološkinja Simona Đurović.


Tagovi: Korona virusNVOMitrovica

Povezane vesti




Najčitanije


16:03, 05.03.2021

22:32, 01.03.2021


Najnovije