Kazić: Anksioznost se pojačava usled straha za budućnost

Prepoznajući tu specifičnu ugroženost pomenute kategorije stanovništva, Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) je pre skoro dve godine započeo pružanje telefonske psiho-socijalne podrške.

Psiholog Đurđica Kazić kaže za Radio Mitrovica Sever da je u početku ova linija pokrenuta kao vid podrške žrtvama rodno zasnovanog nasilja tokom pandemije Kovida-19, ali da su vremenom pozivi adolescenata postajali sve učestaliji.

“U tom periodu kretanje je bilo ograničeno, a tenzija i strah su bili sveprisutni zbog korona virusa. Za to vreme, žrtve nasilja su bile uglavnom sve vreme sa nasilnikom i hteli smo na ovaj način da budemo od koristi, da bez obzira na izolaciju i ograničenost kretanja pokažemo da žrtve nisu same, da uputimo na to da je i pod tim okolnostima moguće dobiti podršku. Vremenom, pozive smo dobijali i od adolescenata, zbog čega smo i njih uključili u projekat”, dodaje Kazić.

Potreba za podrškom je postala toliko evidentna, da se, kada je pandemija to dozvolila, sa isključivo telefonske, prešlo i na podršku uživo.

“Psiho-socijalna podrška podrazumeva rad sa adolescentima i žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Rad se odvija u prostorijama kancelarije UNFPA. Pružanje podrške je besplatno, a susreti u trajanju od po 50 minuta organizuju se na nedeljnom nivou”, objašnjava Kazić.

Dodaje da je telefonska linija otvorena za žrtve rodno zasnovanog nasilja i mimo zakazanog termina.

Govoreći o celokupnoj populaciji i svim izazovima koje kao njeni integralni činioci podnosimo, Kazić napominje da smo videli uticaj koji je pandemija imala na naše živote, a o posledicama ćemo tek moći da govorimo.

Sigurno je da ljudi samo žele da se vrate “normalnom životu”. Pod tim se podrazumeva malo viši stepen izvesnosti, a malo manje zabrinutosti za budućnost.

Međutim, nije bilo mnogo predaha između konkretnih zdravstvenih i političko-bezbednosnih izazova u svetu, a i jedno i drugo pogoduje pojavljivanju učestalih anksioznih osećanja.

“Ono što trenutno pojačava anksioznost u populaciji, a to prepoznajem i u radu sa ljudima, jesu strah za bezbednost i budućnost. Anksioznost se dodatno pojačava pitanjem 'Šta ako?'. Strah koji je direktno povezan sa zabrinutošću pojedinca za sebe i svoje bližnje… Politički kontekst se ne može izuzeti kao nevažna stvar, jer on utiče na povećanje zabrinutosti. Politička dešavanja dodatno pojčavaju strah”, kaže Kazić.

Anksioznost i dalje prednjači kao najčešći problem među populacijom sa kojom ovaj psiholog radi.

“To je svakako individualno, jer grupe kojima pužamo podršku su žrtve rodno zasnovanog nasilja i adolescenti – ljudi koji imaju dijametralno suprotne potrebe i teskobe. Ali, mogu se izdvojiti traumatizacija, poremećen ritam spavanja, tegobe nakon preležanog kovida, gubitak bližnjih, poteškoće sa koncentracijom, osećaj usamljenosti, razdražljivost, niska tolerancija itd.”

Ono što je dobro, prema njenom mišljenju, jeste to što se o mentalnom zdravlju priča, a stigma polako bledi.

Ipak, sve to ide veoma sporo. Odlasci psihologu i traženje psihološke ili psihijatrijske pomoći, treba da postane normalno i poželjno.

“Koliko god želeli da pomognemo našim bližnjima, nekada nismo u mogućnosti da to uradimo zbog naše emocionalne uključenosti. Najbolju stvar koju možemo da uradimo jeste da ih usmerimo na psihologe, psihoterapeute i psihijatre, da onda prosto budemo tu za naše bližnje” poručuje Kazić.