16:00, 02.11.2020Izvor: GračanicaOnlajn

Romi u Gračanici žele samo život dostojan čoveka



U Gračanici, u takozvanoj Romskoj mahali, žive i Srbi i Romi. Naselje je na samom izlasku iz Gračanice, pored magistralnog puta Priština – Gnjilane.

romi-u-gracanici-zele-samo-zivot-dostojan-coveka

Foto: Nikolija Bojković/GračanicaOnlajn

Ulice su asfaltirane ili popločane kamenim kockama, a kuće su šarolike, od novoizgrađenih velikih i lepih, do straćara za koje pomislite da će se srušiti svakog momenta.

Romi u Gračanici žive većinom od socijalne pomoći vlada Srbije i Kosova, dečjeg dodatka koji dobijaju iz Beograda, deca se školuju po programu Ministarstva prosvete Republike Srbije, a i leče se u zdravstvenim ustanovama koje funkcionišu u sistemu srpskog Ministarstva zdravlja.

Nezadovoljni su svojim statusom, kažu, jer ih se nadležni sete uglavnom za Dan Roma ili pred izbore.

U vreme epidemije korona virusa, ionako nagomilani problemi su još veći, a predstavnici, i kosovskih i srpskih institucija su ih retko obilazili, kao i međunarodne organizacije.

Dvogodišnjem dečaku porodice Gaši potrebna pomoć

Dok ekipa portala GračanicaOnlajn prilazi kući koja odavno nije za stanovanje, devojčica koja se do tada mirno igrala, malo uplašeno dozvala je svoju majku. Nerđivana Gaši im prilazi nepoverljivo i sa sumnjom u njihove namere. Tek nakon kraćeg ubeđivanja, skromna žena, u još skromnijoj odeći, poziva ih u kuću i pristaje da im kaže kako živi. Preskaču bare u neravnom blatnjavom dvorištu i ulaze u kuću.

Dočekao ih je opor miris vlage, hladno, jer porodica Gaši još nije obezbedila ogrev za zimu. Hodnik, koji je ujedno i kuhinja, dnevna i nazovi dečja soba i malo kupatilo, kutak je u kome živi šestočlana porodica. Iz svog sobička, deca su ih posmatrala radoznalo i tužno. Obučeni u staru i iznošenu garderobu koja, čini se, i nije odgovarala spoljnim vremenskim uslovima.

„Muž ponekad radi privatno, imamo dečji dodatak i tu socijalu. Ne može od toga da se živi. Hvala Bogu, imamo četvoro dece, ali ne možemo da im pružimo ni najosnovnije. Ovu kuću smo probali da popravimo malo, da živimo kao ljudi, ali teško je. Sve je skupo, nemamo odakle“, kaže Nerđivana. Dok ona priča, deca su mirna i tiha, ni traga razigranosti. Nude čokoladu najmlađem Nerđivaninom sinu, ne otvara je, želi da je podeli sa sestrom.

Dvoje dece porodice Gaši idu u osnovnu školu, peti i treći razred, jedno je u predškolskoj ustanovi, priča Nerđivana, kojoj se baš i ne priča. Reklo bi se da joj je dosadilo da moli i da strancima ponavlja svoju muku.

„Tokom trajanja pandemije korona virusa deca su imala tu onlajn nastavu, pa je bilo mnogo teško. Dvoje dece, a jedan telefon, pa nisu stizali na vreme da odrade domaći, pa je bilo i plača i svađe među njima“, objašnjava Nerđivana samo mali delić problema koje ima.

Od nemaštine i tuge što svojoj deci ne može da pruži ono što druga deca imaju, najteže je to što je najmlađi sin bolestan.

„Od rođenja ima problema sa nogama, potrebne su operacije, redovne kontrole. Jedna operacija je urađena u Nišu. Međutim, zbog nedostatka novca nismo u mogućnosti da odemo ponovo na kontrolu. On sada ima dve godine i dalje ne može normalno da hoda. U Domu zdravlja Gračanica ne mogu da nam pomognu jer, kako su nam rekli, nije tu urađena operacija. Prošlo je godinu dana od operacije i ako uskoro ne preduzmemo nešto, plašim se da će da ostane invalid ili nepokretan skroz“, kroz suze zavšava priču Nerđivana Gaši, ne želeći dalje da priča ništa.

I šta bi rekla? Problemi sa svih strana, a rešenja ni na vidiku. Da moli, ne zna više koga, da traži, ne zna da li iko ima sluha za njene muke.

Ekipa portala GračanicaOnlajn, izlazi na ulicu samo sa jednom željom, da se jave dobri ljudi i pomognu ovom dvogodišnjem dečačiću da ozdravi. Sve drugo je manje važno.

Deca porodice Mehmeti uče u kući bez ulaznih vrata

Nedaleko od kuće porodice Gaši, još jedan kućerak, vlasništvo porodice Mehmeti. Sedmočlana porodica u tridesetak kvadrata, kuhinja, soba i kupatilo. Nameštaja skoro i da nema, reči „skromno nameštena kuća“, blag je izraz za unutrašnjost kuće. Higijena ne baš na zavidnom nivou, ali kuća nema ni ulazna vrata. Koja li je temperatura ovde zimi, pita se ekipa portala GračanicaOnlajn.

Petoro dece porodice Mehmeti se radoznalo okupljaju oko njih. Nadaju se da će njihova poseta da im obezbedi barem da njihov tata kupi vrata, da im zimi bude malo toplije.

„Ako budemo imali i drva čime da kupimo“, onako za sebe kaže Aldrijana Mehmeti, mlada žena, ali petoro dece i nemaština, ostavili su trag na njoj.

„Moja jedina i najveća snaga jesu moja deca. Dešava se da uopšte ne razmišljam o sebi i svojim potrebama, samo se trudim da oni budi srećni i zadovoljni. Kada bi Bog dao da mogu više da im pružim, ali kako? Odakle?“, pita Aldrijana, ali ni oni, kao ni ona, nemamo odgovor.

„Deca su mi dobri đaci, vole da uče, zaslužuju da imaju sve, ali mi nemamo i ne možemo da im pružimo ni najosonovnije. To me boli“, nastavlja Aldrijana i dodaje: „Kada je bila onlajn nastava, pratili su sve preko televizora. Nemam ja odakle da kupim ni telefon, ni kompjuter“.

Aldrijanin muž povremeno radi, ako nešto nađe privatno, kaže i dodaje da „socijala i dečji dodatak ni za hranu ne stižu“.

Dok traje epidemija i u ono najgore vreme kada se nije izlazilo, Aldrijana kaže da nisu bili dovoljno obavešteni o tome da su Krizni štab i grupa volontera koji su radili pri opštini pomagali građanima. Na pitanje zašto nisu tražili od opštine ili neke humanitarne organizacije bilo kakvu pomoć, makar jednokratnu, odgovara:

„Nismo pisali zahteve opštini, a volonteri Kriznog štaba nisu uopšte dolazili da nam donesu potrebne lekove i namirnice“, kaže Aldrijana odsečno, ljuta na čitav svet i na svoju sudbinu, ne objasnivši zašto nije tražila pomoć.

A kroz zavesu koja je umesto ulaznih vrata, hladan miris jeseni opominje da zima stiže, a porodica Mehmeti, sa petoro dece, još nije obezbedila drva za zimu.

Proći će svaka muka, samo da ostanemo ljudi

A u romskoj mahali, pored nekoliko lepih kuća je i kuća porodice Osmani. Ekipa portala GračanicaOnlajn pita mladu ženu u dvorištu da li hoće da im kaže kako živi, ali ona zove svog muža. I dolazi Ramon Osmani, poštujući sve mere zbog epidemije korona virusa. Sa maskom na licu i na pristojnoj distanci, posle ljubaznog pozdrava, kaže da je srećan zbog kuće koju ima, ali da mu život nije tako lak, kao što izgleda.

„Otac sam troje dece, žena i ja živimo u dobrom i skladnom braku. Trudimo se da svojoj deci obezbedimo sve što im je potrebno, ali nekako ne uspevamo u tome. Nisam u radnom odnosu, a što se tiče socijalne pomoći, odbijen sam više puta. Razlog tome jeste izgled moje kuće. Mnogi ne znaju da sam ja u dugovima i kreditima, jer sam hteo da živim pristojno sa svojom porodicom“, započinje priču Ramon, pokazujući šupu u kojoj je ranije živeo.

„Moj otac je veoma bolestan, preživeo je tri moždana udara i da bi video snahu i unučad pre smrti, oženio sam se veoma mlad. U istom dvorištu živi i stric sa porodicom, a on ima tumor. Snalazim se, radim privatno svakakve poslove, ali ono što zaradim, osim mojoj porodici, dajem i njima“, tužno, ali odlučno naglašava Ramon Osmani, dodajući da još uvek nije obezbedio ogrev za zimu: „Stiže zima, a mi još nismo spremni. Kako ćemo preživeti ne znam, ali ohrabruje me činjenica da smo složni i da se nikada ne svađamo“.

Ponosna na svog sina, u razgovor se uključuje i njegova majka:

„Moj suprug je jako bolestan, ne primamo čak ni socijalnu pomoć. Ali smo jako srećni što nam je sin snalažljiv i uporan, pomaže nam u svakom pogledu. Proći će svaka muka, ali potrebno je ostati čovek.“

A na njene reči se nadovezuje i komšinica Đevrije Beriša, čija su deca u Italiji. Njen muž, na sreću, ima penziju, koja uglavnom ode na lekove, ali ona pomoć ne traži:

„Nismo se obraćali za pomoć opštini, jer ne želimo nikome da smetamo. Neka pomognu mladima, oni su naša budućnost.“

Reči ove dve žene pozivaju sve ljude dobre volje da se osvrnu oko sebe, a Romi iz Gračanice poručuju da samo žele da im život bude dostojan čoveka. Ni manje, ni više.


Tagovi: GračanicaRomi

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije