17:08, 05.04.2021Izvor: Riznica

U Jane zlatne ruke, bela pogača i teška sudbina



U trošnoj i dotrajaloj kući u Boljevcu kod Novog Brda, živi pedesetosmogodišnja udovica Jana Perić sa sinom. Mnogi su zaposleni, ali ne i njen Dragan. Mnogima je opštinska vlast sagradila kuću, ali ne i njoj. Navikla da ne bude miljenica sudbine ni ljudi, na kućnom pragu strpljivo ćuti i čeka neke bolje, lepše dane, sve vreme se starajući o bolesnom osamdesetjednogodišnjem starcu i teško oboleloj jetrvi, piše Riznica.

u-jane-zlatne-ruke-bela-pogaca-i-teska-sudbina

Foto: Riznica

Piše: Ivan Miljković

Kaljav i raskvašen puteljak vodi do Janine kuće. Dovde se kolima ne može, jedino peške i to s mukom. Dok se borimo s kaljugom, tražeći parče tvrde podloge ili koji grumen martovskog snega da na njega stupimo, pitamo se zašto, po nekom nepisanom pravilu, ljudi lošeg materijalnog statusa uvek žive na kraju sela.

Janja Perić, udovica iz Boljevca kod Novog Brda živi na kraju zaseoka. Na vratima trošne kuće dočekuje nas žena u crnini milog lika, sa kojeg se, dok nas pozdravlja, ne skida zagonetan poluosmeh. Nije se nadala gostima, poziva nas da uđemo izvinjavajući se što je u poslu. 

S ulaznih vrata čula nam zagolica miris tek pečenog domaćeg hleba. Kuhinja topla, i oskudno opremljena, tek dotrajali krevet, stari drveni sto, drvena klupa, po koja stolica, u čelu šporet na drva i veš mašina. Idilična seoska slika koja na trenutak svakog vrati u bezbrižne dane detinjstva provedenog na selu.

„Pečem leb, razmesila sam ga na cedilo, takoj se pravi ovde“, priča Jana i pokazuje na pogače od testa poređane uzdužno na dugačkom belom platnu.

Dok objašnjava da je laneno platno, koje ovde zovu cedilo, nasledila od pokojne svekrve, vešto, levom rukom, hvata platno za jedan kraj, dok u drugoj drži „tanur“ na koji brzim potezom prebaci testo sa stola i u isti mah ga meće u pećnicu na okruglu tepsiju da se peče.

Ovako umešen hleb ima tanku koricu i mekan je po nekoliko dana i u ovom kraju se samo takav mesi, otkriva nam Jana.

„Leb uvek podmesujemo od kiselo testo, tako radimo od starinu, takoj sam naučila i takoj mi naruku“, objašnjava.

Kuća u kojoj Jana živi sa sinom, mala je i trošna. Ima svega tri odeljenja, glavnu sobu, gde nas je primila, u kojoj se inače sprema i obeduje i odakle se ulazi  u još dve manje odaje. U kući nema vode ni kupatila. Tavanica, krpljena na par mesta iznad šporeta, visoka je taman toliko da se rukom, bez podizanja na prste, može napipati.

„Latnarka, takoj se ovde vikav ovakve kuće. Pravila gu još na moju svekrvu svekrva, ima 110 godina. Samo ja, kakoj sam se ovde udala i živim ima 40 godina“, priča nam Jana.

Kuća od dasaka i trske lepljena zemljom uspešno odoleva godinama, dok su se one nizale, ostavljajući vidljiv trag na svakoj gredi i ćeramidi. Da može da govori, sigurno bi ispričala koliko se pod ovim krovom za jedan vek i deceniju rađalo, ali i ugasilo života. Kuća muči, a Jana kazuje:

„Moja svekrva je ovde rodila pet sinova, i svi pet su umrli, ostale smo nas pet jetrve“, otkriva Jana, prekida na trenutak priču, kako bi okrenula tepsiju hleba da se ne zapeče.

Prijatan miris pečenog hleba ispuni maleni prostor.

„Meni muž umreja od šećer, ćerke se udale, samo sas sina živim ovde. On po cel dan radi u polje na traktor. Jedino za njega u ovoj selo nemaja poso, sve druge gi zaposlili. Radi što stigne, samo da zaradi neku paru“, priča Jana, vezuje čvršće čvor marame pod gušom i spusta pogled ka zemlji.

Jana i njen sin žive od socijale pomoći i muževljeve rudarske penzije. Da imaju više novca popravili bi nešto na kući i okućnici, ovako, ne dostiže.

„Krov prokišnjava, popeja se sin onaj dan i stavija ceradu i jedno limeno korito da sakuplja vodu“, podiže ruku i pokaza nam mesto iznad šporeta.

„Ete, tuj padnulo od plafon, pa smo ga zakrpili.“

Koliko bi para trebalo da se krov na kući sanira, pitamo, zanima nas i da li je od nekoga zatražila pomoć.

„Pisali smo zahtev da ni pomogne opština, još Bajruš Imeri kad bija predsednik i od tad do sad prošlo 11 godine. Sad sam ga molila i Svetu (Svetislav Ivanović, sadašnji predsednik opštine Novo Brdo; prim. aut.) on bija ovde pre četri meseca i obećao da će ni pomogne da saniramo krov, pa će vidimo, al će bidne, daj  Bože“, priča, sleže ramenima i ponovo pogleda u pod.

Čitavo imanje Perića vodi se na pokojnu svekrvu, sinovi su pomrli i zemlja je ostala nepodeljena. Jetrve nisu pokrenule proceduru za deobu imovine pa tako i Jana ne može da ostvari pravo da joj opština na imanju sagradi novu kuću.

Ustaje sa stolice, odlazi do šporeta, vadi ispečen hleb i umota ga u isto ono platno na kome je bilo testo. Na „tanur“ stavlja novi komad testa i ubacuje u pećnicu. Izgleda kao da se pomirila sa time da joj je dotrajala „latnarka“ sudbinski predodređena. Htedosmo još nešto da je pitamo u vezi s kućom, ali ona promeni temu.

„Ne mesim samo za mene već i za jetrvu. Sama živi, udovica ko ja odovud, ima trombozu. Da pojede ima što, al ne može da mesi. Idem po nekoliko puta na dan obiđem gu, nešto po kuću gu počistim, pa se vratim, kod njuma i prespavam“, otkriva Jana.

Osim o jetrvi, Jana brine o starom ujaku, ima 81 godinu, ona mu redovno mesi hleb.

„Sam je siroma. Umesim mu jednom u tri-četiri dana leb, odnesem mu blago mleko, kiselo mleko, po neku filiju, sir, prženicu, ponešto od zimnicu, nema kuj da brine za njega“, govori ova žena.

U jednom uglu sobe stoje dve kačice, primetivši naše upitne poglede sama odgovori:

„Toj je sir, nakupija se ovuj zimu. Nemam gde da ga prodam. Ovde ni po jedan evro neće niko da ga kupuje. Čula sam da dole kod vas ide tri evra, al ja nemam kako da ga nosim na pijac“, govori Jana.

Razgovor se oduži, a mi smo morali nazad, na rastanku nam umota hleb da ponesemo, ogladnimo uz put, pravdajući se, izvinjavajući što nije stigla da nas nečim posluži.

Nije ni slutila da nas daruje najvrednijim poklonom. Dok smo se vraćali istim kaljavom putanjom, ostavljajući iza leđa staru latnarku, dlanove nam je grejao vruć hleb. Podelismo ga na troje. Zlatne ruke Jana ima, zlatne ruke i tešku sudbinu.


Tagovi: SrbiNovo Brdo

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije