20:13, 20.05.2019Izvor: Radio Kontakt plus

Žongliranje - recept za uspeh žene (VIDEO, AUDIO, FOTO)



Majka dve devojčice i tri dečaka, docent na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, predsedavajuća Skupštine opštine Zvečan, supruga, ćerka, prijateljica, komšinica… To je Biljana Milošević Jaredić. I još mnogo toga, što savremeno društvo nameće jednoj uspešnoj ženi.

zongliranje-recept-za-uspeh-zene-videofono

Radio Kontakt plus

Jedan njen dan se kaže, ne razlikuje od običnog dana drugih žena. 

Odrasla je uz jake žene, ali i uz podršku muškaraca koji joj znače. U svom životu, ništa bitnije ne bi menjala. U okruženju mnogo toga. Svoje obaveze usklađuje žonglirajući.

Ima nesebičnu podršku porodice. Nasilje u porodici, vidi kao veliki problem u društvu.

Kontakt Plus vam donosi priču sa Biljanom Milošević Jaredić.

Zatičemo je na radnom mestu, u opštini Zvečan gde obavlja posao predsednice Skupštine. Razgovor smo nastavili u bašti poznatog zvečanskog kafića "Trebjesa", tokom njene pauze na poslu.

Pitamo je koliko je teško biti Biljana Milošević Jaredić... Kaže da život ne trebamo posmatrati kroz perspektivu - koliko i da li je teško, već da ga trebamo kreirati na način koji nama odgovara. Za većinu stvari koje nam se dešavaju u životu odgovorni smo sami. 

“Postoji onaj jedan procenat sudbine, Boga, verovatnoće, kako god ga nazvali, gde jednostavno mi nemamo upliva. Ali veći deo našeg života mi sami kreiramo. Ako krenemo s tim, da treba da kreiramo da nam bude teško, onda će nam biti teško. Ako krenemo s tim, da život sa sobom nosi određene izazove, koje treba savladati, onda kao i svaki izazov može da bude dobar ili loš. Posledice mogu da budu dobre i loše. Ali ta jedna stvar u životu, ne čini ceo život. Tako da mislim da meni nije teško u mom životu i ja sam srećna sa onim što imam. Naravno, bude i dana kad sam tužna i neraspoložena i ljuta, ali to su samo određeni segmenti života.”

Snagu i energiju koju nosi pripisuje genetici, ali i svojoj deci koja joj, kako kaže, daju motiv za poslednji atom snage i energiju. 

“Generalno negde čoveka definiše prvo njegova biologija, a to je energija koja nam je data samom genetskom strukturom i našim rođenjem. Tako da mogu biti zadovoljna da je priroda bila dobra prema meni, pa mi je dala da imam taj određeni nivo energije, koji me tera da budem stalno u pokretu. Pored te biologije, naravno, moja moja velika stvar u životu jesu deca i oni mi daju zaista puno energije. Zapravo, one stvari, koje ja na primer ne želim da uradim u toku dana i onda kažem 'e pa zbog njih moram da uradim to i to', tako da iz njih crpim tu određenu energiju. Ali veliki pokretač je i naša unutrašnja energija i to kako mi u stvari posmatramo svet i druge ljude. Ja zaista crpim energiju iz dobrih ljudi. Trudim se da se u toku dana okružim dobrim ljudima i tako svakog dana. U svakom čoveku nađem njegov potencijal i uz zajedničke energije završavamo određene poslove, radimo zajedno. Trudim se da pored toga što ja svoju energiju prenosim na druge, da i od drugih uzimam to pozitivno što u njima ima.” 

Biljana misli da se jedan njen dan, ne razlikuje od običnog dana bilo koje žene, koja ima obaveze na poslu, u kući, sa decom… Svaki je drugačiji, ispunjen do zadnje sekunde i svaki zahteva novu organizaciju. Srećom, uvek ima onih koji priteknu u pomoć. 

“Pa to je dan kao i svake žene. Ne mislim da sam ja sada nešto drugačija od njih. Jer vi znate i sami na prostoru KiM se rađa puno dece i tu je jedini pozitivni prirodni priraštaj, nažalost, u našoj zemlji. Ima puno žena koje imaju više od troje dece. Znači, to nije situacija samo sa mnom. Tako da sve te žene i rade i čuvaju svoju decu i obavljaju kućne poslove. Samo što je meni moj posao dao mogućnost da mi nijedan dan ne izgleda isto. Nego, što negde i mojoj prirodi odgovara, jer ja jednostavno ne volim rutinu i navike, nego da bi mi bilo interesantno u životu mora da postoji neka dinamika. Tako da oko ustajanja to sve zavisi da li imam predavanja na fakultetu ili nemam, ali redovno moramo da budemo u vrtiću u 8 sati ujutru. Nekad zakasnimo, ali dobro, nema veze, sve se prašta. Ako imam obaveze na fakultetu, onda zavisi samo od predavanja dokle ću biti, da li ću ostati do kasnih popodnevnih, nekad i večernjih sati, da li imam obaveze u opštini toga dana ili ne, obaveza oko kuće, oko spremanja kuće, ručka, ostalih obaveza oko dece. Kada sam ja zauzeta, naravno, uvek imam ljude koji pomažu i priteknu u pomoć. Tako da svaki dan zahteva novu organizaciju. Nema tipičnog dana.”

Da bi uskladila privatne i poslovne obaveze Biljana “žonglira”.

“To je stvar žongliranja i dobrog planiranja. Jako je bitno da neke stvari koje su nam prioritetne isplaniramo i završimo tog dana. To je čisto žongliranje. Šta je bitnije u tom trenutku - da li neka privatna obaveza ili poslovna, da li neka obaveza može da sačeka ili ne. Mislim da sam ja dobra u planiranju i mislim da sam dobra u tome da prepoznam ljudske resurse i da ih koristim. Tako da žongliram. Da li uspevam, ne znam. Nekad podbacim na jednom polju, nekad na nekom drugom, ali to je sve sastavni deo života.”

Za uspeh jedne žene, sa obavezama koje ima naša sagovornica, potrebna je ogromna podrška. Biljana podršku nalazi u okolini, u kojoj i ona funkcioniše tako da ljudima daje podršku kroz druženje, saradnju i razne druge načine. 

Onu nesebičnu dobija od porodice. Ljubav, bilo koje vrste i u bilo kojim odnosima je pokreće. 

“U svakoj sferi života u stvari ja imam jako veliku podršku. Ja se trudim da budem velika podrška ljudima, ali trudim se da naravno s njima sarađujem, da oni meni budu velika podrška. Moram da kažem da je moja porodica uvek bila tu uz mene. Ne samo moja sadašnja, nego i primarna. I oni su jako velika podrška, ali i drugi ljudi sa kojima sarađujem. I ono što generalno pokreće u životu je ljubav. A kad ima ljubavi i kad ima odnosa između ljudi, bilo da je u pitanju partnerska ljubav, bilo da je u pitanju roditeljska ljubav, ljubav deteta prema roditeljima, prema prijateljima, komšijama... onda ona sve pokreće. Tako da u svakom aspektu života imam veliku podršku. Na poslu od kolega takođe..."

Pitali smo je šta je to što joj nedostaje. Najbitnije je, kaže, da se čovek ne kaje zbog stvari koje su krupne u našim životima. Ima sitnica, koje bi možda menjala. Ono što joj nedostaje je vreme. Vreme za prijatelje, za decu, za posao… 

"Materijalne stvari me ne interesuju. Zato sam valjda izabrala i da budem psiholog kao svoju profesiju. Materijalne stvari mi zaista ne fale. Ne fali mi garderoba, ne fali mi kuća, ne fali mi automobili, fali mi samo više odnosa sa ljudima. I nekako kada bi mogao ceo dan da traje 48 sati da se posvetim svim onim divnim ljudima koje srećem u životu i da imam više vremena za sve njih, naravno, za svoju porodicu još više. Tako da fali mi samo vreme."

Najviše je ponosna na činjenicu da može da bude podrška drugim ljudima. Takođe i na to da je majka, supruga, ćerka, prijateljica… Svoj uspeh ne pripisuje samo sebi, već i ljudima koji su bili tu za nju, dok ih je nizala. 

“Nekad sam ponosna na sebe, nekad nisam. Postoje stvari i neke životne odluke, koje su mi u nekom trenutku, delovale kao prave, a onda, na kraju, kada se jednostavno sve završi, vidim da sam pogrešila. Neke životne odluke, koje sam donela, ispale su dobre. Kad odlučujemo, mi ne znamo uvek kako će se to završiti. Za sve ono što sam postigla u životu ne mogu da pripišem samo sebi, nego i svim ljudima koji su me okruživali. Mislim da sam najviše ponosna na to što mogu da budem podrška drugim ljudima, što mogu da im budem od pomoći i što mogu da budem dobra majka, supruga, ćerka, prijateljica, koleginica… mislim da je to ono na šta sam ponosna."

U svom životu ne bi ništa mnogo menjala. Čim je kako kaže “preživela”, sve je verovatno bilo dobro. 

“I hvala ne samo mojim odlukama i ljudima kojima su mi u tome pomogli, nego hvala Bogu i sudbini, što mi je to omogućeno. Možda bih promenila to da malo bolje planiram vreme i više ga koristim za neki društveno-produktivni rad, ali naravno, vremena će biti više kad budu deca starija, pa ću možda moći i više stvari da radim. Više ću moći da putujem i upoznajem druge ljude i drugi svet i druge meridijane, da bih bolje razumela sve ljude." 

Ipak, u onome što nas okružuje menjala bi mnogo. Od odnosa između ljudi, do prostora koji nas okružuje.

"Generalno, u sredini bih menjala mnogo. Menjala bih prvo moj odnos prema ljudima, pa i njihov prema meni, jer mislim da zaista današnje društvo nije baš humano i da često budemo zbog svojih ličnih frustracija jako loši prema drugim ljudima - budemo netolerantni, vređamo druge ljude, nekada svesno, nekad nesvesno i volela bih zaista da u sredini u kojoj ja živim budemo više tolerantni i više da razumemo druge ljude i druge pozicije. Takođe bih menjala sve od prostora gde živimo. Jako je bitno da bude uređeniji, da imamo više prostora za prirodu, jer jednostavno ako uzmemo naš grad gde živimo, mahom kada se okrenemo, tu su sve zgrade, a zgrade nisu prirodni prostor gde ljudi treba da žive, nego priroda, zelenilo, više prostora za rekreaciju. Brojne su to stvari koje bih ja menjala. Možda sada iz ove pozicije, na neke stvari mogu malo da utičem. Na one na koje nemam uticaja, prihvatam ih takve, kakve jesu."

Biljana smatra da su sve žene u našem društvu, na neki način uspešne, samim tim što kao žene opstaju u sistemu koji nije baš uređen. 

“Prvo, uspešne su, pogotovo na prostoru Kosova i Metohije, zato što preživljavaju, rade, žive, stvaraju porodice, neguju partnerske odnose… i sve te stvari rade na mestu gde imaju jako malo uređen sistem, jako malo podrške i malo te socijalne pomoći. Mnogo je lakše odgajati decu, biti poslovna žena i biti majka negde gde postoji uređen sistem. Gde uvek znate za sisteme podrške, i da možete da se obratite za bilo šta. A ovako, žene zaista u našem društvu moraju svakog dana da žongliraju. Tako da kriterijumi za uspešnost su jako široki i samo svaka žena treba da ih odredi. Ja jako volim što sam žena, pa tako volim sve druge žene i mislim da je svaka žena uspešna samo zato što je žena."

Pitali smo je da nam iz njenog profesionalnog ugla psihologa kaže, da li postoje žene, koje jednostavno ne mogu biti uspešne?

“Kriterijumi za uspešnost jesu naši lični. Današnje društvo, pored ovog našeg trusnog područja u kom živimo, nosi sa sobom nove izazove i nove tehnologije. Svaka žena može da bude uspešna, samo ako realno postavi svoje okvire uspešnosti. Ranije je to bilo mnogo humanije, zato što smo se upoređivali sa ženama koje su nam tu bile prisutne, koje su realne i na osnovu kojih smo mi želeli da budemo kao naša tetka, komšinica, neka uspešna žena u socijalnoj sredini. Sada ako gledamo te Internet standarde, njih je nemoguće dostići, niti im se primaći. Ne samo dostići. Jer ego - ideal nikad ne možemo da dostignemo. Današnje žene mogu naći puno razloga da budu nesrećne i da kažu da su neuspešne, a ustvari kada realno oblikujemo kriterijum, onda možemo da kažemo da smo jako uspešne, ne samo u životu. Čini mi se da postoji jedna mnogo lepa stvar, a to je da mi generalno verujemo da treba da proživimo srećan život, i onda oblikujemo tu sreću kao da je daleko, a svakog dana smo nesrećni. Generalno da bismo bili srećni, da bismo proživeli srećan život, moramo prvo da proživimo srećne dane. Znači svaki dan mora da nam bude ispunjen srećom da bi smo preživeli srećan život, a ne da gledamo na dalje. Naravno, moramo imati te neke dalje ciljeve, ali oni se oblikuju u zavisnosti od prioriteta."

U svetu muškaraca odlično funkcioniše, i nije imala većih izazova. Smatra da joj je i poziv psihologa pomogao da na pravi način izgradi taj odnos, pogotovo kada je posao u pitanju. 

“Ja mogu da kažem da sam ja od malena bila jedna muškobanjasta devojčica sa više, čini mi se, muških karakteristika, nego ženskih. Inače sam rasla u društvu jakih žena. Jedna baba je bila udovica, druga raspuštenica i od njih sam naučila jako dobre lekcije. Jedna me naučila da žena, iako ostane sama, može jako dobro da brine o svojoj porodici. Moja baka Rada, je zaista bila jedna uspešna žena, jer je uspela na put da izvede troje dece bez bilo čije pomoći. Čak je udomila jednu devojku i pomogla joj da izađe na pravi put. Moja druga baka Bisa, me je naučila da žena u životu treba da ide dalje prema svom cilju i ne treba da trpi bilo šta što joj ugrožava dugoročno sreću i pokazala je da može da se izbori sa lokalnim predrasudama i da opstane u to vreme kao raspuštenica u jednom jako patrijarhalnom društvu, gde su žene okarakterisane na taj način. Baka Rada nije više među živima, ali baka Bisa je i dalje jedna stabilna, srećna žena koja čeka svoj 80. rođendan i koja mi je bila velika podrška i oko dece. Tako da, te jake žene su generalno krojile moj život i ja sam s njima odrastala, ne samo s njima nego i drugim komšinicama. Da pomenem i moju teta Kosovku koja me je isto učila kako da budem dama i koja mi je pružila veliku ljubav u detinjstvu. Moju komšinicu, od koje sam ja učila kako žena treba da bude elegantna i kako treba da bude ponosita. Moja mama koja me je naučila da je dobro da su žene lepe, ali da to nije najbitnije u životu. Nego da je pamet mozak, odnosno racio, nešto što treba da nas vodi kroz život. Jednostavno od malena me nisu sputavale nekim stereotipnim ženskim ulogama. Tako da ja na muškarce nikad nisam gledala kao na suparnike. Od malena sam se družila sa puno dečaka. Njihova životna filozofija, mi je bila bliska. Generalno, na fakultetu ne postoji ta razlika između muškaraca i žena u uspešnosti, niti su žene, barem u akademskoj zajednici diskriminisane, nego su zaista ravnopravne. Mogu reći da tu nisam imala veće izazove. Sada isto kada sam postala predsedavajuća skupštine i odbornica u Skupštini opštine Zvečan, mogu reći da jako dobro sarađujem sa svim kolegama. Da na svaki način iznosim svoje mišljenje, samo što, naravno, uz brojna znanja koje sam stekla na fakultetu znam kada i na koji način to plasiram. Tako da moje kolege su zaista i na fakultetu i u opštini divni. Oni su mi jako velika podrška, ne samo za profesionalne stvari, nego mi nekada i na ličnom planu pomažu. Mislim da su muškarci jako velika podrška u našim životima. I, naravno, svi bitni muškarci u mom životu su mi bili jako velika podrška. Naučili su me brojnim lekcijama u životu. Tako da nisu samo žene bile te koji su me podržavale, nego i muškarci."

Kada je položaj žena u pitanju, nasilje u porodici vidi kao veliki problem. Na severu Kosova, ali i u celoj Srbiji. 

"Mi smo svedoci da je nasilje u porodici jako veliki problem u celoj Srbiji, rodno zasnovano nasilje, pa i na severu naše pokrajine. Mislim da ženama nisu najveći problem muškarci nego, ženama žene. Jer oni generalno vaspitavaju žene koje treba da se uklope u taj neki socijalni stereotip - šta žena treba, kako treba da trpi i tako dalje. Nedostatak sistema pomoći, naravno i obrazovanje uvek stavljaju ženu na marginu da bude određena žrtva. Mislim da je stvar sve bolja i bolja s godinama. Negde se gube ti stereotipi, ali i dalje ih ima. Ja znam, iako se nama čini da u današnje vreme i dalje ovo društvo nije raspoloženo prema ženama i da nije ne samo ravnopravno, nego ni pravedno, onda možemo da se setimo samo što je bilo pre 100 godina i da se setimo tih nekih jakih žena koje su u tom trenutku znale da se izbore za sebe. Zato mi moramo da se borimo za naredne generacije žena, a ne da se predamo. Možemo reći da položaj nije dobar, ali da je mnogo bolji nego što je ranije bio."

Biljana Milošević Jaredić, navodi primere o nekadašnjem položaju žena, i koje su žrtve neke od njih podnele, da bi se izborile za svoja prava. Sa nama deli i jednu ličnu priču:

“Ja na primer znam da je moja prabaka kojoj je muž umro... Ona je u to vreme imala bebu sa tim mužem, a bila je mlada, jednostavno porodica je odlučila da ona pošto je mlada treba da se uda za nekog drugog zato što je mlada. Onda su je oni vratili njenoj primarnoj porodici. Dakle, sve su oni odlučivali, a beba je morala da ostane kod muževljeve porodice. I ona se u tom trenutku izborila za jednu veliku stvar, jer je beba bila mala - a to je da joj oni dovode bebu na podoj. Možete li danas da zamislite neku majku, ženu koja, pored toga što je samohrana majka, još neko treba da odlučuje umesto nje da li je njeno dete njeno, a tada se odlučivalo? A danas se žene uopšte ne raspravljaju o tome čije je dete. Dete je majčino. Dakle, ona se izborila za tu jednu veliku stvar - a to je da doji dete. Ja se sećam jedne priče kako su oni dovozili tada vozom bebu da je ona podoji i sada na stanici dok ona doji dete, voz je stigao i hoće da krene, a beba neće da pusti dojku. I onda oni vuku dete na jednu stranu, ona na drugu… kako su izvukli dete, ona je pala u nesvest. To su jedne velike žrtve velikih žena koje su nam omogućile da danas živimo mnogo slobodnije. Tako i mi treba da pravimo za sledeće generacije,” - poruka je kojom ovu priču završava Biljana Milošević Jaredić.

Priču sa Biljanom Milošević Jaredić, poslušajte i na linku ispod:

 


Tagovi:

Povezane vesti




Najčitanije



Najnovije